Džudo
Džudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz džijudžicua. Džijudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Džigoro Kano (嘉納治五郎), koji je savladao nekoliko stilova Džijudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.
Džudo je kreiran kao fizičko, mentalno i moralno obrazovanje u Japanu. On se generalno karakteriše kao moderna borilačka veština. Njegovo najprominentnije svojstvo je njegov takmičarski element, pri čemu je cilj da se bilo baci ili obori protivnik na zemlju, imobilizirajući ili inače savladavajući protivnika držanjem, ili prisiljavajući protivnika da se pokori koristeći se zglobnim zaključavanjem ili obuhvatom oko vrata. Udarci i pritisci rukama i stopalima kao i oružana odbrana su deo džudoa, ali samo u unapred dogovorenoj formi (kata, 形) i nisu dozvoljeni na džudo takmičenjima ili slobodnoj vežbi (randori, 乱取り). Osoba koja praktikuje džudo se naziva džudoka.
Filozofija i naknadno pedagogija razvijena za džudo su postali model za druge moderne japanske
obojenim pojasevima.
Karate
Karate ili karatedo (jap. prazna ruka odn. put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli kako se odbraniti, odnosno boriti “bez oružja u rukama”. Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine Okinave ostrva, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima. Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu.
Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); ipak se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate.
Karate pripada takozvanim tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bacanja, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja – kobudo. Moderni karate je često sportski orijentisan, time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koji su isto deo karatea.
Istorija
Karatedo (japanski = put prazne ruke), ranije se zvalo samo karate, i tako se i dan danas najčešće koristi. Dodatak do dodaje se radi isticanja filosofije karatea i njegovog značaja kao životnog puta. Do tridesetih godina 20. veka karate se na japanskom pisao sa 唐手, što znači kineska ruka. Ova su slova bile navodno u vezi sa Kinom Tang-dinastije (618 do 907. godine). Time je kinezko poreklo ove borilačke veštine bilo u samom imenu manifestirano. Onda ce u Japanu iz političkih razloga (nacionalizam) počelo za karate pisati 空手, dakle prazna ruka. Nova slova su se isto kao stara čitale sa kara-te i odgovarale su istom, to jest da se bori uglavnom sa praznim, golim rukama bez oružja.
Poreklo
Legende govore, da je u 6. veku budistički monah Taiši Bodidarma iz Kanči Purama u južnoj Indiji došao u kineski manastir Šaolin (jap. Šorinji) i tu ne samo osnovao Zen budizam, nego i monahe uputio u posebna telesna vežbanja kako bi izdržali duga meditiranja. Nastao je takozvani šaolinski kungfu (pravilno transkribirano kvanfa, jap. kempo), iz kojeg su se razvili najveći broj kineskih borilačkih veština. Pošto i karate zna za svoje kinesko poreklo, sebe isto rado vidi za naslednikom ove tradicije, čija je istorijska istinitost sumnjiva.
Aikido
Aikido (合気道 Aikidō, ili 合氣道) bukvalno značenje „usaglašeni put energije“ ili sa pesničkom notom „put harmoničnog duha“ je moderna japanska borilačka veština (jap. Gendai budō (現代武道)). Aikidokama se nazivaju osobe koje vežbaju aikido. Osnovao ga je Morihej Uešiba (植芝盛平) (poznat među aikidokama kao o-sensei[n 1] (翁先生)) u periodu od 1930. do 1960. godine. Tehnički glavni delovi aikidoa su preuzeti iz Daito-rju Aiki-džudžucu (大東流合気柔術) – vrste džudžice i kendžicua (剣術) sa mnogo pridruženih tehnika. Smatra se da aikido sadrži u sebi značajnu duhovnu komponentu.
Termin aikidoka se u Japanu uglavnom odnosi na profesionalce, dok na zapadu bilo ko vežba aikido sebe može nazvati aikidokom.
Istorijat
Naziv aikido čine tri japanska sloga- ai, ki i do. Često su prevođeni kao harmonija, energija i put, tako da se aikido može prevesti kao „ put harmonije kroz energiju“.
Drugo često prevođenje ovih slogova je harmonija, duh i put, tako da aikido može da znači i „put duhovne harmonije“. Oba značenja privlače pažnju na činjenicu da tehnike aikidoa kontrolišu napadača i preusmeravaju njegovu energiju umesto da je blokiraju. Nameće se poređenje- vrbe koja se savija u luk pri oluji i crnog hrasta koji se lomi ako su udari vetra suviše jaki (Korejska borilačka veština poznata pod imenom hapkido, koristi ista tri znaka tj. sloga, što sugeriše na istorijsku povezanost sa Daito Rjy, izvorom aikidoa.)
Morihei Uešiba je razvio aikido uglavnom iz Daito Rya aikidžucu, uključujući u trening pokrete sa kopljem-yari, jo- i možda juken-bajonet. Ali najjači uticaj je izvršilo korišćenje katane. Na mnogo načina, jedan aikido vežbač se kreće kao nenaoružani mačevalac. Aikido napadi- šomenuči i jokomenuči vode poreklo iz oružanog napada, i rezultraju tehnikama kao što su tehnike pri oduzimanju oružja. Neke škole aikidoa ne drže trening sa oružjem uopšte, druge poput Ivama Rju, značajno vreme koriste za vežbanje sa bokenom-drvenim mačem boken, jo i nožem-tanto. U nekim školama aikidoa, sve tehnike aikidoa se mogu izvoditi sa mačem i nenaoružan.
Aikido je stigao u Ujedinjeno Kraljevstvo 1955. godine, u SAD 1960., i Australiju 1965, u Srbiju 1970. i u mnoge druge zemlje. Danas širom Sveta, postoji veliki broj vežbaonica u kojima može da se trenira aikido.
U Vrnjačoj Banji trenutno postoje:
DŽudo klub „Goč“
DŽudo klub „Vrnjačka Banja“
Boks klub „Goč“
Karate klub“ Padobranac
Karate klub „Goč“
Centar za razvoj Aikida
