Nakon što sam se oženio, nisam mogao ni zamisliti da će jedan od najemotivnijih trenutaka u mom životu doneti i neočekivane izazove. Prvog dana braka, moj otac nas je pozvao i saopštio da, ukoliko želimo da ostanemo da živimo u njegovoj kući, treba da plaćamo kiriju — 200 evra mesečno, kao i ostali stanari.
Iskreno, bio sam šokiran. Očekivao sam podršku, ali sam umesto toga dobio uslove. Supruga je to teško podnela. Često je izražavala nezadovoljstvo i predlagala da se preselimo kod njenih roditelja, koji bi nas rado primili bez troškova. Ipak, dugo sam se dvoumio. Želeo sam da ostanem nezavisan i da ne zavisim ni od čijih roditelja, pa ni njenih.
Pokušavao sam da razgovaram sa ocem, ali nije bilo promene. Čak i kada se rodila naša ćerkica, a troškovi značajno porasli, obaveza plaćanja kirije je ostala nepromenjena. Na kraju, nakon pet godina borbe, odlučio sam da ipak prihvatim suprugin predlog i preselimo se kod njenih roditelja.
Kada sam to saopštio ocu, povukao se u sobu i nakon nekoliko minuta vratio sa 23.000 evra u gotovini. Otkrio mi je da je svih ovih godina svakog meseca dodavao po 200 evra uz ono što smo mi plaćali — sve to kako bi nas iznenadio i pomogao da kupimo svoj dom. Dao mi je novac i rekao:
“Idi gde ti volja, potroši kako želiš, ali znaj da su ti moja vrata uvek otvorena.”
Bio sam duboko dirnut njegovim gestom. Međutim, kada sam to podelio sa suprugom, njen odgovor me zatekao. Smatrala je da moj otac samo pokušava da nas ponovo zadrži i odlučila je da se privremeno preseli kod svojih roditelja.
Ovih dana razmišljam o svemu. Nedostaje mi ćerka, osećam da se nalazim na raskršću i da moram doneti odluke koje neće biti lake. U životu nas često iznenade oni od kojih to najmanje očekujemo — i u dobru i u teškim trenucima.
Napomena: Ova priča je preuzeta sa portala Ispovesti.com i predstavlja lično iskustvo korisnika. Sadržaj je prerađen u informativne i edukativne svrhe.
