„Ti ne bi trebalo da nosiš belo.“
Rečenica se tiho prolomila luksuznim salonom za venčanice. Veronika, moja buduća svekrva, prstima je prelazila preko svile haljine, a izraz na njenom licu bio je ozbiljan i tradicionalan.
„Molim?“ upitala sam, iako sam je jasno čula.
„Belo je, po običaju, za devojke koje počinju život iznova,“ rekla je smireno. „Ti već imaš dete, pa možda postoji prikladnija boja.“
Zastala sam. Haljina koja mi je do tada predstavljala simbol novog poglavlja, odjednom je izgubila svoju čar.
Pogledala sam Adama, svog verenika, očekujući razumevanje, ali je samo tiho rekao:
„Možda mama misli na tradiciju.“
U tom trenutku sam shvatila da se moje želje ne uklapaju u očekivanja njegove porodice.
Sutradan me je čekala nova kutija sa haljinom. U njoj se nalazila crvena, raskošna kreacija — potpuno drugačija od onoga što sam zamišljala. Veronika je stajala u vratima i rekla sa osmehom:
„Mislim da će ti ovo lepo pristajati.“
Nisam raspravljala. Samo sam se nasmešila i u tom trenutku odlučila da ću svoje dostojanstvo sačuvati tišinom i mudrošću.
Dan venčanja
Crvena haljina visila je na vratima, a svaka njena nijansa podsećala me je na trenutke u kojima sam ćutala kako bih izbegla sukob. Obukla sam je, znajući da pred sobom imam važan dan, bez obzira na boju.
„Mama, izgledaš drugačije nego što sam očekivala,“ rekla je moja šestogodišnja Ema, iskreno i nežno.
Kleknula sam i zagrlila je.
„Ponekad treba da dopustimo drugima da misle da vode igru, dok mi čuvamo svoje srce.“
Crkva je bila puna, a žamor se širio čim sam zakoračila unutra. Adam me je čekao, vidno uzbuđen zbog ceremonije.
Kada je došao trenutak da izgovorim „Da“, podigla sam pogled, udahnula duboko i rekla:
„Pre nego što odgovorim, želela bih da uradim nešto što mi je važno.“
Lagano sam povukla skriveni rajsferšlus na leđima. Crvena tkanina polako je skliznula, a ispod nje se pojavila jednostavna, elegantna bela haljina. Ona koju sam izabrala sama — za sebe.
U prostoriji je zavladala tišina.
„Bela, za mene, znači novi početak,“ rekla sam mirno. „I verujem da svako ima pravo na njega.“
Ema je potrčala i snažno me zagrlila.
„Mama izgleda baš kao nevesta!“ rekla je radosno.
Adam je zastao, iznenađen, ali nije rekao ništa. Veronika je ostala tiha, promišljajući ono što se upravo dogodilo.
Nisam to učinila zbog njih. Uradila sam to zbog svoje kćerke — i sebe. Da joj pokažem da se dostojanstvo čuva kada stojimo iza svojih odluka, ali bez potrebe da povredimo druge.
Venčanje se nastavilo mirnije nego ikad. Tog dana nisam izgovorila samo „Da“. Tog dana sam potvrdila svoju vrednost.
