Nezaboravan susret na nudističkoj plaži: Kako nas je jedna baka naučila o slobodi, ženama i ljubavi
Jednog toplog jula, moja drugarica i ja odlučile smo da provedemo dan u Novom Sadu – prvo malo na Štrandu, a onda gde nas put odvede. Naš put nas je doveo do jedne od malih, divljih nudističkih plaža na obali Dunava. Bila je gotovo prazna, a sunce je nemilosrdno pržilo, što nas je navelo da ostanemo i pokušamo da malo pocrnemo.
Dok sam se trudila da ne pokupim sav pesak na sebe jer sam se namazala uljem za tamnjenje, drugarica je motala cigaretu za cigaretom i ispijala kafu iz termosa, iznoseći uz to kiselu opasku o muškarcima. Njena bol je bila vidljiva – saznala je da je njen partner, sa kojim je bila šest godina, vara preko Tindera. Slično razočaranje poznajem i ja, pa smo zajedno iskreno razgovarale o ljubavi, prevarama i izdaji.
“Lečili su svoje komplekse, a nisu imali ni trunke snage da to sakriju od nas. Fuj”, rekla sam i ne bez ironije dodala: “Drago mi je da su obojica debeli, sorry not sorry.”
Ona nije stajala tu.
“Osećam kao da sam i ja delimično kriva. Trebalo je da ih ostavimo onog momenta kada nisu ispunjavali ni minimum naših očekivanja. Malo smo same krive, barem donekle”, započela je politički korektno, da bi nastavila:
“Volela bih da nazovem njihove roditelje i kažem im koliko su loše vaspitali svoje sinove, koji su nama napravili teret. Volela bih da ih vežem za mošnice i okačim na trgu.”
Upravo dok smo se smejale ovim apsurdnim, ali olakšavajućim željama za osvetom, prišla nam je jedna baka – takođe bez odeće, ali sa osmehom i narandžastim koferom nektarina.
“Slatke ste devojke, imam nektarine za vas. Imate li možda jednu kaficu za mene?” rekla nam je.
Razmenile smo priče, osmehe i poneki savet. Baka, koja se približavala 75. godini, delila je sa nama iskustva, mudrosti i ono najvažnije – slobodu koju je stekla u zrelim godinama.
“Niko me ne kontroliše, niko mi ne pametuje, i nikome ne moram da kažem ‘da, dragi’ iako znam da nije u pravu. U mladosti sam samo želela da se udam, a kad sam to i učinila, pitala sam majku: ‘Zar je to to? Zar svi jure za tim?'”
Njen život bio je ispunjen čišćenjem, kuvanjem, rađanjem i vaspitavanjem dece, a ipak je često bila kriva zbog sitnica – kada muž nije mogao da nađe čarape ili kada gibanica nije ispala savršeno.
“Je*ala ga gibanica, to mu je mama pravila kad je bio mali, mamin sin! Bežite od maminih sinova, posebno onih koji viču na svoje majke. Moji sinovi nikada nisu povisili ton na mene jer sam ih naučila da ne budu kao njihov tata. Na to sam ponosna.”
Kada joj je muž umro, iako je bila tužna, priznala je da je malo i odahnula.
Kasnije se ponovo udala, jer se plašila da ostane sama, ali to je bila greška.
“Umesto da sam uživala i družila se, opet sam postala pralja. Prljave gaće i čarape pokojnog muža zamenila sam prljavim gaćama i čarapama ovog drugog. Posle se i on razboleo, i rekla sam sebi: ‘Eto, opet si ostala sama.'”
Ali ovog puta nije se bojala samoće.
“Muškarci misle da su nezamenljivi, a zapravo, mi se samo plašimo da ostanemo same. Pogledajte oko sebe – nema muškaraca!”
Njena poruka bila je jasna i osnažujuća.
“Vi ste mlade i lepe, ali nemojte se žrtvovati zbog braka. Zabavljajte se, volite, ali ne dozvolite da vas iko zarobi.”
Nakon kafe, požurila je na pozorište sa prijateljicom, nešto što joj muž nikada nije priuštio.
Zaključak:
Ovaj susret na nudističkoj plaži bio je lekcija o slobodi, samopouzdanju i snazi žena. Naučila sam da prava ljubav ne znači žrtvovanje sopstvenog identiteta niti podređivanje tuđim očekivanjima. Naša sreća i zadovoljstvo treba da budu na prvom mestu.
Baka sa Dunava nas je podsetila da je sloboda dar koji treba čuvati, da žene treba da budu jedne uz druge i da, pre svega, treba da vole sebe.