U vremenu kada se o smrti govori tiho ili nerado, postoje ljudi koji joj pristupaju na sasvim drugačiji način – sa dozom filozofije, umetničkog izraza, pa čak i sa primesom humora. Takav je slučaj Zorana Brkića iz Srbije, čija priča ovih dana kruži medijima i društvenim mrežama. On je, još za života, podigao sebi nadgrobni spomenik – ali na njemu nije uklesao samo ime, već i uspomene koje su za njega imale večnu vrednost.
Neobičan, ali ličan izbor
Zoranov spomenik izazvao je pažnju javnosti jer se na njemu nalaze fotografije sa brojnim poznatim ličnostima, među kojima je i folk pevačica Ceca Ražnatović. Posebnu pažnju privukla je rečenica uklesana u mermer:
„Ceca Veličković mi je pevala ‘Ja sam cvetak, čudan cvetak’.”
Za mnoge prolaznike koji su naišli na ovaj prizor na lokalnom groblju, to je bio šokantan i neobičan trenutak, ali za Zorana to je bio njegov način da izrazi zahvalnost i sačuva uspomenu. Kako je objasnio u emisiji „150 minuta“, njegova namera nije bila da izazove pažnju po svaku cenu, već da sebi napravi spomenik koji zaista odražava njegov život – radost, uspomene, ljude koji su ga oblikovali.
„To nisam uradio da bih bio zanimljiv. To je moj život i to sam ja. Ljudi koji me znaju, znaju koliko volim muziku, uspomene i sitnice koje su mi bile važne“, rekao je Zoran.
Pravna i etička pitanja: Gde su granice?
Iako njegova priča izaziva simpatije, nameće se i pravno pitanje: da li je dozvoljeno koristiti fotografije poznatih ličnosti bez njihove saglasnosti, pa makar i na ličnom spomeniku?
Prema mišljenju stručnjaka iz Advokatske komore Srbije, korišćenje nečijeg lika u javnom kontekstu – bez pristanka – može predstavljati povredu prava na privatnost, ali se pravna ocena razlikuje u zavisnosti od namene i konteksta.
U Zoranovom slučaju, po svemu sudeći, ne postoji komercijalna namera, niti zloupotreba. Spomenik je privatni čin, ne oglašava niti promoviše bilo kakvu uslugu, niti omalovažava ličnost prikazanu na slici. Uprkos tome, ostaje pitanje da li bi se pomenute ličnosti saglasile sa tim načinom prikazivanja, posebno ako osobu ne poznaju lično.
Odmeravanje prošlosti i budućnosti
Zoran je otišao i korak dalje – ne samo što je već izradio spomenik, već je uklesao i godinu smrti – 2057., uz obrazloženje da „voli da planira unapred“. Za neke je to znak ekscentričnosti, za druge izraz pomirljivog odnosa prema sopstvenoj smrtnosti. U svakom slučaju, reč je o ličnom izboru koji otvara dublja pitanja o tome kako ljudi žele da budu upamćeni.
Kako navodi magazin Story, sve više ljudi u savremenom svetu želi da samostalno odlučuje o detaljima svoje poslednje adrese – ne iz morbidnosti, već iz želje da ostave lični pečat i sebi svojstvenu poruku.
Sećanja kao trajna vrednost
U centru ove priče nije samo mermer, ni polemika, već osećaj zahvalnosti. Zoranova izjava da mu je Ceca jednom potpisala fotografiju sa posvetom i da mu je ta uspomena važna – svedoči o potrebi da se lepi trenuci sačuvaju, na jedini način na koji on zna: trajno, u kamenu.
U vremenu u kojem su digitalne slike prolazne, a prijateljstva često virtuelna, Zoranov spomenik deluje kao muzej jednog života – onakav kakav on želi da ostane.
Da li smrt mora da bude tiha?
Mnogi zaziru od pripreme za kraj života, ali ova priča otvara još jedno važno pitanje: možemo li smrt posmatrati i kao priliku za izražavanje identiteta, vrednosti i sećanja? Zoran je svoj odgovor već dao. Bez patetike, bez pretenzije – samo iskreno i direktno, na način koji je njemu blizak.
